Nisam planirala to veče.
Ali sam ga čekala ceo dan.
Ne zato što smo se dogovorili.
Nego zbog jedne poruke.
Kratke. Jednostavne.
Dovoljno jasne da ne mogu da je zaboravim.
„Večeras ne planiraj ništa. Uzeo sam nešto za nas.“
Nije napisao šta.
Nije morao.
Znala sam.
I upravo to „znam, ali ne znam tačno kako“ pratilo me je kroz ceo dan. U načinu na koji sam birala šta ću obući. U tome što sam svaki put proveravala telefon, iako nije bilo nove poruke. U osećaju koji se uvlačio polako, ispod kože.
Nije bila nervoza.
Bilo je iščekivanje.
Kada sam ušla, pogledao me je onako kako neko gleda kada već ima plan.
Ne žuri.
Ne pita.
Samo posmatra… kao da uživa u tome što zna nešto što ja tek treba da osetim.
Na stolu je stajala kutija.
Tamna. Diskretna. Zatvorena.
I u tom trenutku, shvatila sam nije stvar u tome šta je unutra.
Stvar je u tome što sam jedva čekala da vidim.
Nije je otvorio odmah.
Namerno.
Pustio je da stojim tu, da gledam, da zamišljam.
A onda, polako.
Jedan po jedan detalj.
Mekani rub lisica pod prstima.
Povez koji klizi kroz ruke.
Uže koje se odmotava sporije nego što bih želela.
Bič koji ne mora ni da dodirne, dovoljan je zvuk.
I svaki put kada bih pomislila „sad“, on bi zastao.
I to me je lomilo više nego bilo šta drugo.
Kada mi je prišao, nije bilo pitanja.
Nije bilo potrebe.
Sve je već bilo rečeno u toj poruci ranije tog dana.
Kada su lisice zatvorene oko mojih ruku, osetila sam kako mi se dah menja. Ne ubrzava - nego se produbljuje. Kao da telo prepoznaje nešto što um još pokušava da sustigne.
Povez preko očiju ugasio je svet.
Ali je sve ostalo postalo jasnije.
Svaki dodir.
Svaka pauza.
Svaki trenutak kada ne znam šta dolazi sledeće, ali želim da saznam.
Nije koristio sve odjednom.
I to je bila greška koju nisam očekivala.
Jer svaki sledeći detalj iz seta imao je svoju ulogu.
Peruška koja izaziva.
Kaiševi koji zadržavaju.
Uže koje vodi.
Bič koji samo podseća.
I između svega toga ON.
Njegov tempo.
Njegova kontrola.
Njegov način da me natera da poželim još, čak i kada mislim da je dovoljno.
U jednom trenutku, shvatila sam nešto što nisam planirala:
nije me naterao ni na šta.
Samo je znao tačno kada da prestane.
I kada da nastavi.
A ja sam… želela sve između toga.
Kasnije, kada sam ostala sama, poruka je i dalje bila tu.
Ista ona od početka dana.
Ali sada je imala drugo značenje.
Više nije bila najava.
Bila je podsetnik.
Jer neke večeri ne počinju kada se sretnete.
Počinju mnogo ranije.
U jednoj poruci.
U jednoj misli.
U jednom setu koji čeka da bude otvoren.
…a kada jednom osetiš tu vrstu napetosti, više ne razmišljaš da li - nego kada ponovo.